I left reality under my pillow.

Objavila sam svoj prvi post jutros. How cute. Haha. Naravno uspela sam i da napravim typo vec u naslovu. :)

Gledam kroz prozor. Cesto to radim. Cesto tracim vreme, eto tako, zato sto mogu. Al nije mi dosadno.

Vidim 4 bela auta. Mali su. Kao 4 bela misa.

Jedan ode.

3 bela misa.

Sa crnim prozorima.

3 slepa misa.

Three blind mice! Three blind mice! Trcimo i skacemo i pevamo... i padamo u blato, i valjamo se po jesenjem liscu, i ljuljamo se na igralistu vise nego ikada pre, i trkamo se do cesme u parku i VOLIMO. Volimo duhove, volimo zvezde i senke. Pokusavamo da ih dodirnemo, ali su neopipljivi. Ili predaleko. Sve bledi. Reci, slike. Sve osim duhova i zvezda. I nasih senki.

Gde je nestao februar? I april i mart? I mucnina i stres zbog prijemnog? Kao da je svaka godina sve kraca od prosle. Secam se, sad lupam ali npr. 2002. i 2004. kao da nikad nisu htele da se zavrse, a 2007... nisam ni stigla da napisem datum u svesku iz srpskog. Iz osnovne.

Kad sam bila klinka, volela sam... cekaj. Jos uvek sam klinka. Znate na sta mislim. Kad sam bila... bas mala klinka, volela sam da pravim spomenare i leksikone. Neki su bili vrlo uredni. Neki su bili pink. XD Neki su imali ruze na koricama. Volim ruze. Svi vole ruze. Zar ne?

On mi se upisao u pink spomenar sa ruzama na koricama. Jednom davno.

/Sta da ti pisem za uspomenu? Sta vrede mrtva slova na papiru? Dovoljne su drugarske reci, ako su one iskrene./

Volela sam glupave, saljive porukice i glupave, romanticne stihove. Htela sam da mi drugari to pisu. Htela sam da imam pun spomenar glupavih, saljivih porukica i glupavih, romanticnih stihova. Znate ono,

/Daleko je more, daleko su skoljke, zbog ljubavi djaci dobijaju dvojke!/

Takve stvari sam volela. A on mi tako nesto nikad nije napisao. Nikad. Bilo mi je cudno. Cudno sto mi je neko zapravo napisao nesto toplo, iskreno i iz srca. A to vredi. Vredi najvise na svetu.

Razmisljam o tome sta mi nedostaje. A to je dosta stvari. Neke vise od drugih. Ipak, dosta stvari.

Secam se osnovne. Poslednjih godina. Kad sam se iz bas male klinke pretvorila u samo klinku. Sve je bilo tako uzasno, sve me je tako nerviralo, jedva sam cekala da pobegnem odatle.

/To nije drustvo za mene, oni me ne razumeju, ne poznaju, ne vole./

Zelim nazad. U osnovnu. Nazad u svet spomenara sa ruzama, pokidanih cibzara, rupa u zidu, pizze od 50 dinara sa dzemom umesto kecapa, smaragdno-zelenih ociju. Bas stvarno smaragdno. Onako kao Harry Potter, al u knjizi ne na filmu.

Ponekad ceo dan slusam jednu pesmu. Bas ceo. Kao da mi nista vise nije potrebno.

Danas.

Danas slusam Immortality. I secam se. Secam se stvari koje nikad nisu ni postojale, osim mozda u mojim snovima. Secam se stvari kojih ne zelim da se secam. I citam stare spomenare, pink i sa ruzama. Secam se njih. Mog razreda. Mojih stresova, padova, ljubavi, nevinih i nestvarnih i tako beznacajnih i tako vaznih. Nasih senki.

Mogu da imam sta god pozelim. Jer imam vremena, imam nacina. Mogu da stvaram senke. Imam oci i mozak i glas. Plasim se da cu biti zaboravljena, ali mogu biti sve sto pozelim.

Verujem. Sada. Ne zelim da budem zaboravljena.

...

Ovo nije Immortality, ali odgovara.

Beyond the horizon of the place we lived when we were young
In a world of magnets and miracles...
Our thoughts strayed constantly and without boundary
The ringing of the division bell had begun

Along the Long Road and on down the Causeway
Do they still meet there by the Cut?

There was a ragged band that followed in our footsteps
Running before time took our dreams away
Leaving the myriad small creatures trying to tie us to the ground
To a life consumed by slow decay...

The grass was greener
The light was brighter
With friends surrounded
The night of wonder...

Looking beyond the embers of bridges glowing behind us
To a glimpse of how green it was on the other side
Steps taken forwards but sleepwalking back again
Dragged by the force of some inner tide...

At a higher altitude with flag unfurled
We reached the dizzy heights of that dreamed of world...

Encumbered forever by desire and ambition
There's a hunger still unsatisfied
Our weary eyes still stray to the horizon
Though down this road we've been so many times...

The grass was greener
The light was brighter
The taste was sweeter
The nights of wonder
With friends surrounded
The dawn mist glowing
The water flowing
The endless river
 

Forever and ever...

Pink Floyd - High Hopes
(David Gilmour/Polly Samson) 

Plave kravate. Plavo na crveno. Ne valja. Zasto su svi u crvenom? Sta jel to kao moderno sad? I zasto su svi tako smoreni? Koga pitam sta radis, kako zivot, dodju oni 'ma smor ne pitaj'... dosadno moze biti samo dosadnom umu. To je neko jednom rekao al ja ne znam ko. Mislim nisam ja.

/A sine, jel ti tu baka? Dobro duso, zvacu ja posle. A na selu je? A vidi sine, jel vi prodajete stan u Balzakovoj negde? Aha, a vec ste zavrsili s tim? Leeepo sine. Hvala ti duso, laku noc i prijatno./

Sto volim kad mi se ljudi obracaju kao da sam retardirana, odma mi se ulepsa svet :D I kad mi kazu laku noc u pola osam. To je pristojnost. I to je bilo juce.

Juce sam vecinu dan asam protracila na myspace-u, msn-u i slicnim glupostima. Sad otvaram blog. OMG, ja otvaram blog... XD i necu ga ponovo pogledati bar do kraja dana! hahahahaha! :P Take that, Mindless Self Indulgence! :P Stvarno sam morala to da napisem, JML bi se to jako svidelo. =)

Ali to nije bitno. Nema granica. Konacno je nebo plavo, dovoljno da nema granica. :D Iako slike govore drugacije.

Dobila sam losu ocenu juce. Tj. dve. :) Trebalo bi da se nerviram jer to ocekuju od mene. A ja sva happy, kao da mi je rodjendan poranio. :D Bez razloga. Sto je samo po sebi razlog. Treba biti srecan bez razloga jer onda nista ne moze da se okrene naopacke.

Mozda se varam.

Mozda padam. Ponovo.

Mozda sam pogresila sto sam obula one cizme jer je jesen. Kao. I ljudi nose kisobrane napolju. Kao.

Mozda upravo gledam svet sa visina. Vidim svoj televizor od gore, sicusan poput malih sicusnih mravljih televizora. Iskljucen je. Stvarno! :P Kompjuter doduse nije.

I ride, I ride the winds that bring the rain,
a creature of love and I can't be tamed...

Mislim da mi je mozak jos tu. Nesto doduse fali. Izgubila sam kljuceve. Nasla sam gomilu TUDJIH kljuceva, malih metalnih, i crnih gumenih, a svoj sam izgubila. Mozda neko nadje moj kljuc, ako ga vidite javite mi! Prepoznacete ga po tome sto se bas uopste ne razlikuje od bilog kojeg najobicnijeg kljuca za stan.

Danas sam pruzila ruku jednoj osobi i ispalila se ko kreten. Okrenuo je glavu, a kovrdze su mu padale u oci s one njegove sume koju ima na glavi. Kao da nista nije bilo. Satima. I godinama.

Nikad.

A mozda i nije.

Lover put a knife in my hand...

Znate onaj noz za otvaranje koverata koji se pojavi u misterioznoj i mracnoj proslosti naizgled nevinih likova iz sapunica? Danas sam to drzala u ruci. :D Bronzani, izgraviran, hladan, bas onako klise. :) Mocno. :D

Dobila sam pismo. Pravo pismo, od slova i papira! Ne email. :) Happy days!

/Let, let bubamaro donesi mi pismo... Nesto nesto nesto nesto, videli se nismo.../

Aj ako postoji neko ko ovo cita a da zna sta je kaca sa slovom ch, nek me razuveri. Ja mislim da ne postoji.

Ne slusam depresivnu muziku jer trenutno nisam depresivna. Nego slusam Tarot, koji nisu depresivci nego samo malo ludi. Znate ono, tipicno finski. Inace dopisujem se s nekom iz Finske. Kaze fascinirana je Srbijom. ahahahahahahaha :)

A ja sam jedna sasvim normalna osoba. Toliko se valjda i vidi. Mogla bih da se zakunem u to.

We'll exorcise all of these fathers of lies.
Burned holes for eyes behold the pyre of gods...

Napisala sam ceo post a i dalje sam happy! :D Mislim da je to rekord. :) Nedostaje mi moj kljuc. Proveo je sa mnom citavih 3 meseca. Pre toga pripadao je jednoj finoj gospodji koja sad zivi u Madjarskoj. Mozda je otisao da je nadje. Iskreno se nadam da ce mu to i uspeti.

Nedostaju mi jos neke stvari, al ne bih sad o tome. Nisam jedina.

/Bubasvabe. Stonoge, gumene bombone, neonski zlatna boja, toxic bunny, pita od bundeve, njegove oci i njegova kosa, ja cekam ja te cekam i dalje.../

To sam htela da izbacim iz sistema. Sad sam ok.

Toliko za prvi put. Iako iskreno ne znam zasto bi neko ovo citao. Ili pisao. Stvarno, zar nemate pametnija posla? :S Naravno da imate... kao sto imam i ja, samo eto upravo radije tracim zivot ovde. :) Al ono, drago mi je da nisam jedina. :D

Ljubim vas sve koji ste citali ove nebuloze. Najozbiljnije. Evo: :* Znam da je bilo smor. Eh sta ces. Life sucks. Meni je ovako svaki dan. A ja sam happy happy happy happy :D Samo ne znam koliko ce to ovaj put da traje. Mozda jos kojih par minuta.

Bowels of a grave turned loose,
spat out the one the reaper couldn't use.
Time to burn the inhuman torch.
Rip and slash, impale and scorch!

I RULE! :P